Dom omladine Beograda od 26. do 30. oktobra 2017. predstavlja 33. Beogradski džez festival, pod sloganom „DžEZ VIZIJE“/“JAZZ VISIONS“.

Posle velikog uspeha prošlogodišnjeg izdanja Beogradskog džez festivala, koje je jednoglasno proglašeno za najbolje od obnove ove manifestacije 2005. godine – i to podjednako od strane publike, ali i domaće i međunarodne kritike – ove godine smo odlučili da još ponudimo još hrabriji program, koji će predstaviti nove umetničke tendencije u džez muzici današnjice. Na ovo nas obavezuje stalna podrška naše, pre svega, mlade publike i njena želja da čuje najnovije velike autore, ali i potreba da se u vremenima koja su za kulturu teška, očuva i unapredi otvorenost naše sredine koja je uvek stremila najvišim dometima umetničke scene.

Ovogodišnje izdanje Beogradskog džez festivala zato treba da bude još jedan korak dalje u pravcu predstavljanja najvažnijih džez umetnika današnjice sa internacionalne scene. Ono što želimo da podelimo sa svojom sve mnogobrojnijom publikom, kao i sa međunarodnom kulturnom javnošću, jeste trenutak u istoriji džeza kad se rađa nova fuzija ovog pravca sa drugim muzičkim oblicima. Džez je danas, ponovo, najuzbudljivija i najkreativnija forma popularne muzike – i zato je vreme za vizije džeza i džez vizije.

Beogradski džez festival će i ove godine trajati redovnih pet dana, sa tradicionalnim duplim koncertnim programom svake večeri, u salama Domaomladine Beograda i u Sava Centru. Predstavićemo preko 20 sastava iz celog sveta i naše zemlje, a ovom prilikom želimo da istaknemo prva tri imena koja na najbolji način predstavljaju džez XXI veka, jedno iz Amerike, drugo iz Evrope, a treće iz Srbije.

Doni Mekaslin (Donny McCaslin) je briljantni američki saksofonista srednje generacije koga je Dejvid Bouvi (David Bowie) odabrao da vodi njegov poslednji bend na oproštajnom albumu „Blackstar“. Očigledno je Bouvi prepoznao u savremenom džezu onu potrebu za avanturom i snagu izraza koja ga je uvek privlačila i kroz karijeru vodila ka novim oblastima. Mekaslinov zvuk je uvek avangardan i iznenađujuć, ali komunikativan i prihvatljiv najširoj publici, što je svakako formula uspeha nove generacije džez umetnika. Najnoviji, upravo objavljeni album „Beyond Now“, njegov je komentar upravo na iskustvo sviranja sa jednim od najvećih pop umetnika svih vremena, Dejvidom Bouvijem, i još jedan dokaz da se bogato nasleđe alternativnog roka spojilo sa džezom da stvori novu fuziju primerenu ovom vremenu. Džez u XXI veku ponovo ima stav, a jedan od njegovih glavnih protagnista je Doni Mekaslin.

Jan Lundgren (Jan Lundgren) je jedno od najvećih evropskih imena kad je u pitanju džez klavir, ali je kao takav prepoznat tek relativno skoro, posle bogate karijere koja obuhvata pojavljivanje na oko 50 albuma. Kao novi klasik, dao je savremenom džezu unutrašnju eleganciju utemeljenu u emotivnom bogatstvu, uz prepoznatljivu suptilnu virtuoznost. Treće veličanstveno ime švedske scene, posle Esbjorna Svensona(Esbjörn Svensson) i Bobo Stensona (Bobo Stenson), koje smo već predstavili na Beogradskom džez festivalu, donosi sa sobom projekat grandizonog zamaha koji objašnjava poreklo skandinavske džez muzike i njenu duboku povezanost sa tamošnjim folkom. Album „The Ystad Concert: Tribute To Jan Johansson“ predstavlja omaž švedskoj džez muzici, kroz upoznavanje sa stvaralaštvom njenog oca, legendarnog pijaniste i kompozitora Jana Johansena (Jan Johansson), čiji pravi naslednik je upravo Lundgren.

Grupa Eyot dolazi iz Niša, i u ovom trenutku je najbolji primer snage nove škole srpskog džeza. Njihova jedinstvena mešavina savremenog džeza, folka, roka i elektronike, svakako spada među trenutno najveća muzička dostignuća sa balkanskih prostora uopšte. Sva četiri njihova albuma objavljena su za inostrane izdavače, a novi – „Innate“ – produciran je od strane Stiva Albinija (Steve Albini), legendarnog američkog alternativnog rok producenta (Nirvana, PJ Harvey, Pixies), uz oduševljene kritike sa obe strane Atlantika i pridev „Nirvana džez muzike“. Eyot su u punoj snazi i, kao sastav koji je svoje početke vezao upravo za nastupe u Domu omladine Beograda, pravi su izbor za otvaranje 33 Beogradskog džez festivala.

Kao što je već uobičajeno i nalaže nova tradicija, ograničen broj vaučera za komplet ulaznica glavnog programa 33. Beogradskog džez festivala moći će da se nabavi na prodajnim mestima Eventima od 30. aprila, i to po poseboj promotivnojceni od 2800 dinara.

Osnivač i pokrovitelj Beogradskog džez festivala je Grad Beograd, koji je2007. godine uvrstio BDžF u manifestacije od posebnog značaja.

Pokrovitelji 33. BDžF: Grad Beograd – Gradska uprava – Sekretarijat zakulturu; Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Tradicionalno, BDžF će i ove godine imati podršku Erste Banke, brojnihambasada i inostranih kulturnih centara, kao i drugih prijatelja i partnera, te Turističke organizacije Beograda i Turističke organizacije Srbije.

Beogradski džez festival je od 2015. godine, po pozivu, član Evropske džez mreže (Europe Jazz Network).

Svetski dan džeza obeležava se širom sveta 30. aprila, i to kao zvaničanUNESCO praznik. Džez se u zvaničnim dokumentima UN od 2011. godine vidi kao “sredstvo sporazumevanja, dijaloga i jedinstva među ljudima”. Dom omladine Beograda i Beogradski džez festival od od 2012. redovno obeležavaju ovaj dan organizovanjem džez koncerata čija misija je popularizacija ove vrste muzike i pogleda na svet kod najšire publike.

Ove godine, naš izbor je Irena Blagojević – ova istaknuta džez, pop i soul pevačica nedavno je objavila je drugi album, pod nazivom “Blistavi grad”, u izdanju PGP-RTS-a. Rađen je u džez-pop žanru, u kojem Irena prednjači na domaćoj sceni, nametnuvši se kao zreo vokalista, specifičnog i prepoznatljivog stila, ali i kompozitor, aranžer i tekstopisac. U maniru koji se temelji na tradiciji klasičnih džez diva, snažnog i upečatljivog glasa, uz svežinu modernih melodija, sa primesama pop elemenata, donosi devet pesama koje će rado slušati ne samo ljubitelji džeza, već i šira publika. Pored Irene (autor i tekstopisac za većinu numera, aranžmani), na stvaranju “Blistavog grada” su radili i kompozitor Lazar Avramović, tekstopisac Dejan Ivanović, kao i Aleksandar Bahun, Ivan Aleksijević i Nebojša Zulfikarpašić (aranžmani). Album je sniman u Studiju 6 RTS-a, snimatelj je Miki Todorović.

Kao diplomirani flautista do 2000. godine Irena Blagojević je uspešno gradila karijeru u domenu klasične muzike, radeći istovremeno i kao profesor flaute. Pevanje je dugo doživljavala kao svoju “drugu ljubav”, pa je kao pobednik “Večeri mladih nada” na “Beogradskom proleću” 2000. godine stekla pravo da učestvuje na festivalu “Slavenski bazar” u Kijevu, gde je takođe osvojila prvo mesto. Godine 2008. odlučila je  da započne solo karijeru u drugačijem muzičkom stilu, a pažnju je skrenula već prvim albumom ”Jutro bez ljubavi” na kojem se predstavila izgrađenim stilom interpretacije, ali i kao autor više od polovine tekstova, muzike i aranžmana.

Između dva albuma objavila je zapažene singlove: soul pesmu “Lonely Days” na engleskom i disko-fank-džez “Memories of You”, koju je pratio i veoma atraktivan i duhovit lutkarski spot, neuobičajen za domaću muzičku scenu, ali je bila i veoma aktivna u koncertnim i klupskim nastupima. Uspešne koncerte u prethodnom periodu održala je u Domu omladine Beograda, Sava Centru, nastupila je na Kolarcu sa Big Bendom RTS-a, kao i na nekoliko džez festivala (Bijelo Polje, Cetinje, Valjevo, Sremska Mitrovica, Nišvil…), uz redovne klupske svirke.

Irena Blagojević značajan deo vremena posvećuje i pedagoškom radu – već 6 godina vodi svoju školu pevanja, namenjenu mladim i talentovanim muzičarima koji žele da savladaju i usavrše pevanje, kroz individualnu nastavu, koja podrazumeva upoznavanje sa različitim pevačkim stilovima. Nedavno je počela da radi i kao vokalni predavač za EI sistemu Srbije i u školi Master Blaster kao profesor pevanja.

www.irenablagojevic.com  // Irena Blagojević official FB page

Međunarodni kredibilitet festival već odavno ima – osim ogromnog prisustva relevantnih stranih medija, i to ne samo iz džezerskih publikacija – posebno smo ponosni na dolazak veće grupe koncertnih agenata, menadžera i izdavača iz raznih krajeva sveta, što još jednom govori o tome koliko je BDŽF prihvaćen kao značajan deo svetske muzičke zajednice i koncertnog tržišta. Festival je pratilo ukupuno 100 akreditovanih novinara, od toga 30 iz sveta (od SAD do Rusije, uz posebno zapaženo prisustvo nekoliko danas najuglednijih džez kritičara), a pomogla su 32 medijska sponzora iz naše zemlje.

Pripreme za festival su počele još prošle godine, prvi koncerti su potvrđeni još u februaru 2016. Kampanja je trajala punih 6 meseci (počevši od 1 aprila), i premašila je rekord u broju objava i intervjua. Sasvim je sigurno da će prošlogodišnja knjiga od 350 stranica tekstova o Beogradskom džez festivalu biti nadmašena.

Sve kritike koncerata su pozitivne: posle mnogo godina čak dva dana programa u Sava Centru, sa četiri velika koncertna dešavanja, donela su najposećenije večeri, ali opšti kvalitet svih nastupa i visoka posećenost čak i najmanjih performansa, najbolje govori o nivou na kome je festival trenutno. Svi se slažu u jednom: nijedan umetnik nije bio na Beogradskom džez festivalu slučajno i zato će svaki koncert posetiocima ostati u sećanju. Bez obzira da li su u pitanju iskidani latino rirmovi Alfreda Rodrigeza ili plemenite note Vlade Maričića i trubača Brajana Linča, nezaboravno zavodljivi trio Avišaja Koena ili virtuozna usna harmonika Antonija Serana, fantastične fri-džez plovidbe Džeka Didžoneta ili sadržajne improvizacije Dejva Holanda i zvezdanog sastava Aziza,strast Vensana Peranija ili mistična energija Đanluke Petrele, lirski šarm portugalskog big banda Orchestra Jazz De Matosinhos – svi su oduševili publiku i upisali se istorijat Beogradskog džez festivala nezaboravnim umetničkim kreacijama i doživljajem koji se pamti. Noćni program imao je svoje velike zvezde kao što su veličanstveno emotivni Tord Gustavsen, dinamični David Helbok i melanholični, a ipak beskonačno razigrani Sao Paulo Underground, ali i svi drugi koji su nastupili u ovom terminu – postali su novi heroji! Pamćenje je prosto malo da zabeleži sve ove utiske, koji kao da već prizivaju nove, što dolaze 2017. na 33. Beogradski džez festival.

Beogradski džez festival, kao manifestacija od posebnog značaja za Grad Beograd i članica Evropske džez asocijacije, ovogodišnjim izdanjem definitivno se upisao među umetnički značajne, ugledne evropske festivale srednje veličine. Mnogo veći gradovi u Evropi nemaju ovakav samonikli brend u kulturi, a na našoj uvek vernoj publici je da ga i dalje podržava, kao što je to činila svih ovih godina, sa poverenjem kome nema premca. Festival je zato svake godine uvek posvećen održavanju neraskidive povezanosti muzičara i publike, te veličanju muzike kao umetnosti. I to je jedina pobednička formula koju imamo:  činjenica da se ovo veliko jedinstvo svetske muzičke zajednice demonstrira svake godine u Beogradu, glavna je dobit za sve nas.

Planeta džez je osvojena!

Sao Paulo Underground oformljen je 2005. godine i predstavlja jedinstvenu mešavinu  modernog džeza i elektro-akustike sa nasleđem Brazilskog zvuka. Kako Vi lično definišete muziku SPU?

Rob Mazurek: Naša muzika je rezultat 10 godina posvećenog istraživanja i zajedničkog iskustva koje smo sticali zajednički svirajući širom sveta. Ona je je snažna enegrija i isceljujuća snaga u ovim burnim vremenima. Radost koja proističe iz zvuka.
Novi album Sao Paulo Underground, „Cantos Invisíveis„, objavljen je pre dve nedelje – recite nam nešto više o njemu.

Rob Mazurek: Novi album snimali smo ove godine, usred pustinje, nakon mesec dana turneje po SAD. Skrivene tajne i spiritualnost, među avetinjskim zvucima i brzacima.

Vaš bend okuplja tri različite umetničke ličnosti – koliko su kreativni proces i razmena ideja teški?

Rob Mazurek: Sviramo i stvaramo zajedno već 10 godina. Zajednički rad je sada poput toka reke. Poštujemo stavove i mišljenja koje svako od nas ima, a koji su često isti. Uvek nam je prijatno kada stvaramo i uvek pronalazimo nešto novo i interesantno.
Kako biste opisali razliku između bendova Chicago Underground i Sao Paulo Underground?

Rob Mazurek: Sa Chad Taylorom sviram već 20 godina. Sa Mauriciom i Guilhermeom već 10. Šaljemo slušaocima zvučno blaženstvo, da u njemu uživaju, iz sličnih i različitih perspektiva, koje su jednako snažne.
Jedan ste od najkreativnijih savremenih američkih muzičara – kako doživljavate aktuelnu scenu u SAD?

Rob Mazurek: Mnogo je interesantne muzike. Pomalo je ludo i teško ispratiti sve, jer jedva imam dovoljno vremena da stvaram u okviru sopstvenih projekata. Samo u Čikagu ima 10 mesta na kojima se stalno svira veoma interesantna muzika. Mislim da scena sveta.
Od polovine 90-ih godina prošlog veka objavili ste preko 50 albuma u okviru različitih muzičkih projekata. Kako danas, sa ove vremenske distance, gledate na svoju dosadašnju karijeru – šta su najveći dometi, koje projekte doživljavate najličnije iz perspective intimnog osećaja i doživljaja muzike?

Rob Mazurek: Svaram jer je to ono što umem da radim. Uvek je sve u zvuku. Stvaram muziku da bih je stvarao. Kreiram umetničko delo zarad njega. Ako počnete da razmišljate o novcu ili drugim aspektima, muzika umire. Više ništa nije isto. Svi moji projekti su mi jednako važni. Snaga zvuka i ljubav koje odašiljem ka ljudima.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je „Planeta Džez“ –  da li mislite da je džez danas na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

Rob Mazurek: Planeta Džez – to je prelepo. Planeta duboke zvučne energije pomaže boljem razumevanju kako bi dobro i časno trebalo živeti život. Pored svih užasnih stvari kojim nas mediji i politika zasipaju, treba ostati usredsređen i pronaći put kroz sve te gluposti oko nas. Zvuk ima isceljujuću snagu. Jeste univerzalan jezik, zasigurno.
Šta znate o Beogradu i Srbiji, da li ste upoznati sa stvaralaštvom nekih naših muzičara.

Rob Mazurek: Znam za neke muzičare iz vase zemlje, ali se veoma radujem prilici da saznam još više i da osetim život u Beogradu.
Kakav program pripremate za publiku 32. Beogradskog džez festival?

Rob Mazurek: Sviraćemo kompozicije sa albuma “Tres Cabecas Loucuras” i “Cantos Invisíveis”.  Pesme i lepota haosa koji kreiraju instrumenti, glas i mašine.

Već nekoliko puta ste imali priliku da nastupate na Beogradskom džez festivalu. Nakon nezaboravnih koncerata sa Enrikom Ravom i Đovanijem Gvidijem, ovoga puta slušaćemo Vas sa novim projektom „Cosmic Renaissance“ – recite nam nešto više o njemu.

Đanluka Petrela: „Cosmic Renaissance“ je moj novi kvintet, oformljen 2015. godine, a nastao je iz prethodnog sastava Cosmic Band. Prethodna postava počela je sa radom 2007, kao posveta stvaralaštvu Sun Ra, ali projekat je postepeno širio i sve više poprimao obrise moje sopstvene kreativnosti i ličnog autorskog pečata, spajajući u sebi raznovrsnost muzičkih svetova. Sa „Cosmic Renaissance“ mogu da se upustim u još slobodnije i ličnije istraživanje zvuka i stvaranja muzike, zajedno improvizujemo i razvijamo jedinstvene zvučne kreacije na svakom koncertu. Pored mene, članovi kvinteta su i Mirco Rubegni (truba), Francesco Ponticelli (bas), Fererico Scettri (bubnjevi i elektronika) i Simone Padovani (perkusije).
Pored brojnih priznanja u različitim kategorijama, koje ste dobili od italijanske džez zajednice, prvi ste italijanski laureat nagrade magazina Down Beat, kao trombonista u usponu. Šta Vam ovo značajno priznanje najprestižnijeg džez magazina znači?

Đanluka Petrela: Dobitnik sam nagrade Down Beat magazina dva puta i to je veliko priznanje za mene, ali nikada nisam posebno verovao u muzičke top liste.
Prošlog meseca objavili ste novi album „Ida Lupino“ – recite nam nešto više o ovom izdanju i radu sa muzičarima okupljenim oko ovog projekta.

Đanluka Petrela: „Ida Lupino“ je drugi disk sastava SoupStar, u kojem smo Đovani Gvidi i ja. Ovaj album je veoma važan iz dva razloga: objavili smo ga za ECM i imali smo dva specijala gosta –Geralda Cleavera i Louisa Sclavisa. Zahvalan sam im na doprinosu našem albumu, jer su svojim iskustvom i umetničkim senzibilitetom dodali poseban šarm muzici i toplinu atmosferi koju smo zajedno kreirali. Radili smo veoma posvećeno, uvek sam veoma pažljiv prema svojim muzičkim partnerima, njihovoj muzici i prirodi našeg umetničkog dijaloga. Mislim da sam na ovom albumu uspeo do maksimuma da razvijem takav odnos sa svojim saradnicima.
Nedavno ste pokrenuli i kvartet „Brass Bang“, u kojem su i Paolo Fresu, Steven Bernstein iMarcus Rojas – recite nam nešto više o tom bendu.

Đanluka Petrela: „Brass Bang“ je počeo sa radom još pre nekoliko godina, ali je dostigao kreativni vrhunac tokom 2014. i 2015. godine, zahvaljujući albumu koji je objavio „Tuk Music“ i izuzetnoj seriji koncerata koje smo održali. Rad sa ovim kvartetom je predivno i ijedinstveno skustvo: samo duvački instrumenti okupljeni oko vrlo konkretnog muzičkog identiteta. To nam je dalo prostora da kreiramo ubedljiv, dubok i vrlo originalan zvuk.
Kakve utiske nosite nosite sa svojih prethodnih poseta Beogradu i nastupa na Beogradskom džez festivalu?

Đanluka Petrela: Bio sam impresioniran izuzetno srdačnim dočekom i utiscima o Beogradu koji sam doživeo kao veoma živ grad, pun pozitivnih vibracija i prijatnih ljudi.
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je „Planeta Džez“ –  da li mislite da je džez danas na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

Đanluka Petrela: Kada govorimo o džezu primetne su znatne razlike širom sveta, kako u zvuku, tako i u različitim uticajima i vizijama. Upravo zbog tih nijansi i njegova budućnost je nepredvidiva. Džez se razvija poput kovitlaca, što možda i najbolji opis prirode ove muzike, koja je predodređena da konstantno evoluira.
Kakav program ste pripremili za publiku 32. Beogradskog džez festivala ove godine?

Đanluka Petrela: Sviraćemo pet numera sa našeg prvog izdanja, „Cosmic Renaissance“ – u pitanju je EP vinil, koji je u junu izašao pod mojoj etiketom, Spacebone Records. Predstavićemo i nekoliko novih numera koje pripremamo za novi disk. Naše stvaralaštvo izvire iz mojih džez korena, inspirisano delom Sun Ra, a naslanja se i na R&B, Black Music i elektroniku. To je zgusnuta i otvorena muzika u isto vreme, sa snažnom ritmikom i prodornim deonicama trube i trombona.

U maniru koji se temelji na tradiciji klasičnih džez diva, snažnog i upečatljivog glasa, uz svežinu modernih melodija, sa primesama pop elemenata, novi album donosi devet pesama koje će rado slušati ne samo ljubitelji džeza, već i šira publika. Pored Irene (autor i tekstopisac za većinu numera, aranžmani), na stvaranju “Blistavog grada” su radili i kompozitor Lazar Avramović, tekstopisac Dejan Ivanović, kao i Aleksandar Bahun, Ivan Aleksijević i Nebojša Zulfikarpašić (aranžmani). Album je sniman u Studiju 6 RTS-a, snimatelj je Miki Todorović.

Kao diplomirani flautista do 2000. godine Irena Blagojević je uspešno gradila karijeru u domenu klasične muzike, radeći istovremeno i kao profesor flaute. Pevanje je dugo doživljavala kao svoju “drugu ljubav”, pa je kao pobednik “Večeri mladih nada” na “Beogradskom proleću” 2000. godine stekla pravo da učestvuje na festivalu “Slavenski bazar” u Kijevu, gde je takođe osvojila prvo mesto. Godine 2008. odlučila je  da započne solo karijeru u drugačijem muzičkom stilu, a pažnju je skrenula već prvim albumom ”Jutro bez ljubavi” na kojem se predstavila izgrađenim stilom interpretacije, ali i kao autor više od polovine tekstova, muzike i aranžmana.

Između dva albuma objavila je zapažene singlove: soul pesmu “Lonely Days” na engleskom i disko-fank-džez “Memories of You”, koju je pratio i veoma atraktivan i duhovit lutkarski spot, neuobičajen za domaću muzičku scenu, ali je bila i veoma aktivna u koncertnim i klupskim nastupima. Uspešne koncerte u prethodnom periodu održala je u Domu omladine Beograda, Sava Centru, nastupila je na Kolarcu sa Big Bendom RTS-a, kao i na nekoliko džez festivala (Bijelo Polje, Cetinje, Valjevo, Sremska Mitrovica, Nišvil…), uz redovne klupske svirke (Muha Bar, Restoran Đorđe…).

Irena Blagojević značajan deo vremena posvećuje i pedagoškom radu – već 6 godina vodi svoju školu pevanja, namenjenu mladim i talentovanim muzičarima koji žele da savladaju i usavrše pevanje, kroz individualnu nastavu, koja podrazumeva upoznavanje sa različitim pevačkim stilovima. Nedavno je počela da radi i kao vokalni predavač za EI sistemu Srbije i u školi Master Blaster kao profesor pevanja .

Sastav je do sada objavio dva albuma „Reincarnation of a Lovebird“ (2012) i „Satan in Plain Clothes“ (2015), pokazujući jednaku strast prema žestokim i lirskim ambijentima, opsesivnom gruvu i kompleksnim strukturama.

Publici 32. Beogradskog džez festivala predstaviće se u ovkiru Ponoćnog programa, večeras od 00:30 u sali Amerikana Doma omladine Beograda.

Vaš kvintet čine članovi sa zapaženim muzičkim iskustvom na drugim projektima, recite nam kako ste se okupili u sastav All Included? Šta je bila ključna kreativna iskra između vas kao umetničkih individua?

Tolef Estvang: Jon Rune Strem, Martin Kihen i ja od 2009. svirali smo kao trio uglavnom orijentisani na slobodne improvizacije. Želeli smo da u naše stvaralaštvo uvedemo i kompozicije koje ćemo povezati sa slobodnim improvizacijama, pa je uviđenje duvačke sekcije u bend bio normalan korak u tom pravcu. Pozvali smo Maksa Oleklinta, trombonistu, i Tomasa Johansona, trubača, da nam se pridruže i formirali smo kvintet. Kao što smo i nas trojica iz osnovne postave već neko vreme svirali zajedno i Martin i Mats su godinama dosta radili zajedno. Tako su se 2010. godine švedska i norveška „frakcija“ ujedinile u sastav All Included.

Vaš drugi album nosi naziv „Satan in Plain Clothes“ – na šta referiše ovaj naslov? Možete li da novi album uporedite sa Vašim prvim izdanjem u kontekstu muzičkog izraza, ali i iz perspektive da već niz godina zajedno svirate kao kvintet?

Tolef Estvang: Što se tiče naslova albuma na pitanje bi najbolje mogao da odgovori Martin Kihen, budući da je on autor muzike. Ali, očigledno da upućuje na opšti nedostatak poverenja u današnjem društvu, stvari u životu su retko zaista i ono kakvima se predstavljaju. Želimo da naša muzika bude iskrena i sirova. Naš cilj je da ostvarimo spontanu, zajednčku improvizaciju, čak i kada se krećemo u okvirima zadatih formi, kao što su napisane melodije, harmonije i ritam. Mislim da se na našem drugom albumu oseća činjenica da smo tokom poslednjih godina odsvirali mnogo koncerata zajedno. Imali smo sreće da budemo na turneji u trinaest različitih zemalja, što je, nadam se, doprinelo tome da zvučimo mnogo kompaktnije nego ranije. Iako je na prvom albumu bilo više delova sa slobodnim improvizacijama, na drugom se oseća relaksiranije i fleksibilnije sviranje nas kao benda. Čini mi se da sada mnogo lakše plovimo kroz melodije, harmonije i ritam, da smo mnogo jedinstveniji kao grupa na mnogo različitih načina. Sa druge strane, mislim da smo u tom pravcu polako počeli da se krećemo i na prethodnom albumu, s tim što je svako od nas „vukao“ stvari u mnogo različitih pravaca. I dalje to na neki način radimo, ali naš skoro „tradicionalni džez“ način razmišljanja se mnogo jasnije čuje na novom albumu. Svi imamo mnogo „old school“ referenci u zvuku naših instrumenata, ali i u načinu kako ostvarujemo interakciju.

Na albumu „Satan in Plain Clothes“ spajate stilske ekstreme – tradicionali džez, bluz harmonije, kolektivnu improvizaciju i individualnu oslobođenu svirku sa čestim promenama tempa, recite nam nešto više o kreativnom procesu rada na albumu.

Tolef Estvang: Veoma poštujem „sve je moguće“ mentalitet koji imamo u grupi, način na koji razmišljamo o improvizacijama, a koji referiše na Art Ensemble of Chicago i druge. Naš miks komponovane muzike i slobodnih improvizacija takođe je jasna referenca na taj deo muzičke istorije. Često slobodno improvizovane deonice mogu biti i donekle unapred određene ili sa postojećim konceptom. Nema ničeg lošeg u tome, ali u našoj grupi svi želimo da muzika ima vrlo širok stilski izraz. Ne biramo uvek da to i iskoristimo, ali činjenica da znamo da je sve dozvoljeno kad sviramo daje našim nastupima uživo zanimljive obrtaje i izvesnu dozu hrabrosti. Kada sam u sviranju suočen sa mnogo ograničenja šta se sme, a šta ne, osećam se se kao ptica u kavezu. Ta ograničenja mogu biti tehnička, muzička ili estetska. U našem bendu trudimo se da nemamo nijedno ograničenje.

Imali ste priliku da sarađujete sa brojnim muzičarima i iz Evrope i iz SAD – kako poredite ove dve džez scene?

Tolef Estvang: „Sviramo ono što jesmo“, a ono što jesmo delom proističe iz onoga odakle smo. Što se mene tiče, nema nikakvog smisla praviti se da si nešto što nisi ili „svirati ono što nisi. To su činjenice koje me muče kada govorimo o formalnom obrazovanju. Mislim da je skandinavski sistem obrazovanja u džezu zaista razumeo šta je ono suštinski važno – ta činjenica donekle uvodi u moj odgovor na sledeće pitanje. Sa druge strane, svet postaje sve manji iz dana u dan i sve je samo velika mešavina muzike i buke. Teško je, i verovatno pogrešno, izvlačiti zaključke o tome kako ljudi sviraju i zvuče na osnovu toga sa kog kontinenta dolaze. Naravno, u istorijskom smislu postoje razlike između takozvane američke fri džez i evropske improvizovane muzike sa svojim različitim školama i načinom kako su se razvijale. Kao mlad muzičar koji stvara u današnje vreme kreativno mogu da se povežem sa mnogo muzičkih formi i izraza, konstantno smo izloženi svemu, to je u isto vreme i raj i pakao.

Postoji izvesna specifičnost u zvuku muzike sa skandinavske džez scene, u njenom jedinstvenom umetničkom izrazu i emociji koju donosi slušaocima – kako Vi gledate na ovaj fenomen?

Tolef Estvang: Činjenica da je skandinavski sistem džez obrazovanja bio i još uvek je pionirski u poređenju sa sistemima džez obrazovanja širom sveta, sa snažnim fokusom na individualnost izraza i vežbanje slušanja, jedna je od ključnih stvari kada govorimo o skandinavskom zvuku. Posebno džez odsek u Tronthajmu, gde živim i gde sam studirao, a koji je osnovan još 1979. godine. Tamo studenti od prvog dana uče da je „zašto“ jednako važno kao „kako“. Nema svrhe stvarati gomilu perfektno uvežbanih instrumentalista, koji ne znaju zašto su muzičari. U Tronthajmu profesori ostvaruju odnos sa svojim studentima kao sa kolegama, prijateljima, ljudskim bićima, a ne trude se da od njih naprave sopstvene male kopije. Najvažnija stvar kojoj profesor uči svoje studente jeste da postavlja prava i kritička pitanja, to su pitanja koja moramo da postavljamo sebi do kraja života kako bismo mogli da se razvijamo i kao ljudska bića i kao muzičari. Možete, naravno, kao ključne tačke skandinavske džez scene posmatrati Jana Garbareka, Boboa Stensona i čitav uticaj ECM-a i kroz njih objasniti skandinavski zvuk, ali ako mene pitate mnogo više ima smisla posmatrati skandinavsko društvo u celini sa njegovom političkom i socijalnom demokratijom, kao odgovor na toliko toga interesantnog i u muzičkom smislu.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je „Planeta Džez“ –  da li mislite da je džez danas na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

Tolef Estvang: Smatram da je muzika muzika, i definitivno je univerzalna. Postoje razlike, ali one muziku čine uzbudljivom i predivnom. Bilo bi užasno dosadno kada bi svi zvučali isto. Nažalost, ima toliko muzike koja zvuči potpuno isto, a to je uglavnom rezultat potrebe etiketiranja i svrstavanja u određene kategorije ili žanrove. Smatram da ako uspem da ostanem mimo svih tih etiketa i kategorija koje nam se nameću, znači da radim ono što je ispravno. Kao što je Dejvid Bouvi rekao: „Užasno je opasno za jednog umetnika da ispunjava očekivanja drugih ljudi.“ Mislim da u takvim situacijama nastaju najgora dela.“

Šta znate o Beogradu i Srbiji? Da li poznajete rad nekih džez ili drugih muzičara iz naše zemlje?

Tolef Estvang: Pre dve godine All Included je svirao na džez festivalu u Kanjiži, to je bila moja prva poseta Srbiji. Početkom ove godine prvi put sam posetio Beograd, kada sam svirao na RingRing festivalu sa Džo Mekfijem i „Universal Indians“. Oba ta iskustva bila su izuzetna zahvaljujući pre svega predivnoj publici. Ne poznajem još uvek rad previše muzičara iz Srbije, ali 2011. godine studirao sam na Konzervatorijumu u Amsterdamu zajedno sa srpskim džez saksofonistom Lukom Ignjatovićem. I on će ove godine nastupati na Beogradskom džez festivalu, pa se veoma radujem njegovom koncertu. U Tronthajmu, gradu u kojem živim, živi i Jovan Pavlović, sprski kompozitor i harmonikaš koji je izvanredan muzičar. Nakon koncerta u Beogradu ću boraviti još dva dana, pa se nadam da ću imati prilike da čujem i upoznam još vaših muzičara.

Koji program ćete predstaviti publici Beogradskog džez festivala?

Tolef Estvang: Sviraćemo numere sa naša prethodna dva albuma, verovatno neke potpuno nove kompozicije – u svakom slučaju pratićemo kuda nas trenutak vodi.

Imate impresivnu karijeru džez muzičara, umetnički izraz sa specifičnom lepotom, intezitetom emocija i melanholičnim prizvukom – šta su glavni uticaji i inspiracije na Vašem profesionalnom i ličnom putu?

Tord Gustavsen: Prvi uticaji došli su od mog oca, često je svirao klavir kod kuće dok sam bio dete i zajedno smo improvizovali muziku još kad sam imao svega dve – tri godine. Svirali smo himne, uspavanke i zajedno izmišljali pesme – veoma sam zahvalan što sam na ovaj način „ušao u muziku“, a ne kroz klasičan način vežbanja, fokusiran na sviranje „pravih nota“ i izbegavanje grešaka na uštrb slobode ličnog izraza… Kasnije, mnogo toga je uticalo na mene i inspirisalo me je, nemoguće je nabrojati, ali muzičari i pevači sa kojima sam kasnije svirao su svakako među važnijima, posebnoJarle Vespestad, Mats Eilertsen, Kristin Asbjørnsen, Solveig Slettahjell, Tore Brunborg, Simin Tander. Naravno, neki od muzičara koji su mi važni uzori i inspiracija su veliki pijanisti Kit Džeret i Bil Evans, kao i Džejms P. Džonson, skandinavski pijanisti Jon Balke i Jan Johanson. Takođe, tu su i džez izvođači, izuzetne melodičnosti I emotivnosti, naraočito Besi Smit, Bili Holidej, Vejn Šorter, Arve Henriksen… Ne smem da zaboravim ni Baha, Ravela i Šostakovića, kao ni tradicionalne muzičare iz različitih muzičkih nasleđa… Mnogo ih ima.

Svirali ste i svirate u bendovima različitih formacija – kako različiti ansambli (ne)prisustvo određenog instrumenta ili vokala utiče na kreativni proces i menja muziku?

Tord Gustavsen: Osećam da postoji jasna linija razgraničenja između svih mojih projekata. Jedni u fokusu imaju melodičnost i kontemplativnost, u drugima dominira potraga za ogoljenom suštinom i “nezaslađenom” lepotom, dok u nekim drugim tragam za prostorima gde senzualnost, širina i monumentalnost mogu da koinzistiraju. Takođe, uloga klavira u različitim postavama benda donekle se menja u zavisnosti od toga da li je prisutan vokal ili saksofon, ali moj osnovni odnos prema sviranju je isti. Jednako vrednujem uzajamno dejstvo i međusobno praćenje među muzičarima u bendu, kao i solo sviranje. Svi muzičari i instrumentalisti sa kojima sarađujem jednako kao i ja poštuju pravilo “vise slušaj nego što sviraš”.

Vaš najnoviji album “What was said” objavljen je ove godine u saradnji sa izuzetnom džez pevačicom Simin Tander i bubnjarem Jarle Vespestadom i na izvestan način u Vašu muziku uvodi neke nove momente, elektroniku i sint-bas elemente. Recite nam nešto vise o ovom projektu.

Tord Gustavsen: Ovaj projekat je bio za mene važno putovanje u muzičkom, ličnom, ali i duhovnom smislu. Razvili smo repertoar sa interpretacijama bliskim sofizmu i prevodima starih, norveških, hrišćanskih pesama na drevni avganistanski, paštuanski jezik (što je maternji jezik oca pevačice Simin Tander). Te crkvene pesme uz koje sam odrastao – koje su veoma važne za moj muzički i duhovni temelj, postavili smo u formu dijaloga i mantra način pevanja, čineći ih tako relevantnim i van hrišćanske teologije. Istakli smo ono što ujedinjuje liberalnu, otvorenu spiritualnost u svim religijama, umesto traženja stvari koje nas razdvajaju.

Sa druge strane, u muzičkom smislu počeo sam donekle da se služim elektronikom u poslednjih nekoliko godina, što nisam verovao da će se ikada desiti. Dodavanje suptilnih sint deonica, elektronskih, harmonskih efekata, bas sintova i slično, postalo je važan deo mog sviranja. U projektu sa Simin i Jarleom odsvirao sam bas deonice na ovaj način, umesto da imam klasičan bas kao instrument u bendu, otvarajući vise prostora za klavirska sola, ali i za mnogo dublji, glasniji i prisutniji bas zvuk nego što bi bio da je sviran akustično. Rad na ovom projektu za mene kao umetnika bio je veoma plodan i osećam da sam se i kao pijanista značajno razvio radeći na njemu. Uveo sam malo elektronike i u svoj akustični kvartet (gde još uvek imamo tradicionalni kontrabas), ali na znatno drugačiji i manje dominantan način.

Bili ste gostujući predavač na Institutu za muzikologiju Univerziteta u Oslu – kako ste se snašli u pedagoškom radu, koliko Vam je bilo teško da svoje znanje, iskustvo i muzičku filozofiju prenesete mlađim kolegama?

Tord Gustavsen: To je bilo veoma interesantno i korisno iskustvo, ali nažalost nisam se tamo dugo zadržao zbog velikog broja nastupa i turneja koje mi oduzimaju većinu vremena.

Studirali ste psihologiju, sociologiju i teologiju – kako doživljavate povezanost ovih oblasti sa muzikom? Napisali ste i stručni rad na temu “Dijalektički erotizam i improvizacija”, recite nam nešto vise o tome.

Tord Gustavsen: Moj rad je o osnovnim paradoksima izazova koji se javljaju jednako u intimnom životu, kao i u stvaranju muzike. Izazov između potrebe za intenzitetom emocija sa jedne, i osećaja kontrole sa druge strane; potrebe za proživljavanjem trenutka, a u isto vreme za sagledavanjem šire slike; nagon za trenutnim postizanjem zadovoljstva, nasuprot želji da tokom vremena postepeno razvijamo intenzitet i doziramo energiju… U ovim oblastima mislim da teorija o međuljudskim odnosima i muzikologija mogu dosta da nauče jedna od druge, a moj rad je bio doprinos uspostavljanju teoretskih razmatranja na ovu temu.

Postoji izvesna specifičnost u zvuku muzike sa Skandinavske džez scene, u njenom jedinstvenom umetničkom izrazu i emociji koju donosi slušaocima – kako Vi gledate na ovaj fenomen?

Tord Gustavsen: Za mene je raznolikost projekata koji dolaze sa Skandinavske scene mnogo upečatljivija od sličnosti. Sa druge strane, činjenica je da mnoge moje skandinavske kolege, bar kada je reč o norveškim umetnicima (nisam siguran za muzičare iz Švedske i Danske, moram priznati), dele izvesnu naklonost ka minimalizmu i osećaj za sviranje sa “prazninom” kao konstitutivnim elementom muzike, pokušavajući na taj način da istaknu ono što je suštinsko u muzici, radije nego da konstantno pokazuju sve ono što znaju i umeju.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “Planeta Džez” – da li mislite da je danas džez na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

Tord Gustavsen: Moj odgovor bi mogao da obuhvati mnogo više nego što može da stane u ovaj intervju, ali da pokušam: džez je globalizovana, ali i veoma višeslojna muzička porodica. Sve, od paradnih bendova iz Nju Orleansa, do hard kor atonalnih, slobodnih improvizacija, pripada toj porodici i nema svrhe pokušavati da se postave striktne granice u džezu kao što je slučaj sa definicijamaworld jazz, pop jazz, savremena klasična muzika sa improvizacijama i sl. Svi možemo učiti jedni od drugih i najvažnije je truditi se da sviramo ono što zvuči iskreno, autentično i što je suština muzike ovde i sada. Svako od nas daje jedinstven pečat muzici u skladu sa mestom svog porekla, načinom odgoja, uticajima i iskustvima u životu. Ako su ljudi u stanju da to prenesu na muziku, svaki podžanr ima svoju visoku vrednost. I muzičari čiji su koreni u američkoj džez tradiciji, jednako kao i muzičari – poput nas – koji vuku korene iz tradicionalnih muzičkih izvora, evropske klasične ili duhovne muzike, te ih povezuju sa džez senzibilitetom, pripadaju istoj sceni, mogu svirati jedni sa drugima i međusobno se poštovati.

Ovo će biti Vaš drugi nastup u Beogradu i Srbiji – čega se sećate od prošlog puta? Da li poznajete rad nekog džez (ili drugog) muzičara iz Srbije?

Tord Gustavsen: Zaista se veoma radujem ponovnom dolasku u Beograd, prošlo je dosta vremena od moje poslednje posete. Tada sam nastupao sa prethodnim bendom u kojem je bas svirao Harald Džonson, koji je nažalost vrlo mlad preminuo pre nekoliko godina. Ne mogu se pohvaliti da dovoljno poznajem muzičku scenu u Srbiji, ali bih veoma voleo da ovom prilikom čujem neke od vaših muzičara.

Koji program ćete izvesti pred publikom Beogradskog džez festivala?

Tord Gustavsen: Sviraćemo numere sa nekoliko mojih albuma, ali u novim verzijama, kao i nekoliko sasvim novih kompozicija. Umesto bubnjara koji inače svira u mom kvartetu, ovom prilikom sa nama će nastupati jedan drugi vrsni norveški bunjar i perkusionista – Rune Arnesen, tako da će postava za koncert u Beogradu biti sasvim jedinstvena. Predstavićemo se sa dodatnim gruvom i donekle manje minimalizma nego uobičajeno, ali jednako fokusirani i sa meditativnim kvalitetom.

Kupci pojedinačnih ulaznica za glavni koncertni program 30. oktobra (19:30 Orchestra Jazz de Matosinhos / 21:00 Diter Ilg: „Mein Beethoven“), koji zbog nastale promene u programu žele da vrate ulaznice, povraćaj novca za neiskorišćene ulaznice mogu ostvariti u periodu od 31.10. do 2.11. (radno vreme od 10:00 do 22:00) na Eventim blagajni u Domu omladine Beograda. Povraćaj novca za ulaznicu iz kompleta za ceo glavni program koja važi za 30.10. neće biti vršen.

Izvinjavamo se publici zbog mogućih neprijatnosti i zahvaljujemo se na razumevanju.

Neposredno pred koncert na 32. Beogradskom džez festivalu, izašao mu  je novi album, kao premijerno ostvarenje za jednog od najprestižnijih evropskih izdavača, nemački ACT Music & Vision, a našoj publici će ga uživo predstaviti, zajedno sa svojim triom, 27. oktobra od 23 časa u Domu omladine Beograda.

Ovih dana objavili ste novi album „Into the Mystic“ – recite nam nešto više o njemu i kreativnom stvaralačkom procesu.

Dejvid Helbok: Sa ovim albumom želeo sam da uronim u mistični svet. Za mene je mistika uvek potraga ili staza do vašeg unatrašnjeg JA – nešto što vas dotiče iznutra na mističnom nivou. Muzika to može da postigne, ali takođe to može i mitologija, priče iz celog sveta – to mi je takođe bila velika inspiracija za novi album. Stare priče, kao što su persijske legende propovednika Hefesa ili pesnika Sufija iz 14. veka, ili grčki mitovi, poput onog o bogu Erosu. Sve ovo zajedno inspirisalo me je da napišem muziku za novi album.

Imali ste priliku da učite od velikog džez pijaniste Pitera Medsena u periodu od 2000. do 2008. godine – koja je najvažnija lekcija koju ste od njega naučili? Postali ste i prijatelji, koliko je on bitna ličnost u vašem profesionalnom životu?

Dejvid Helbok: Mogu reći da je njegovo podučavanje bilo veoma motivišuće. Upoznao sam ga kada sam imao oko šesnaest godina, jednom prilikom na čas doneo sam svoj omiljeni džez CD, a Piter mi je ispričao zanimljive priče i lična iskustva o saradnji sa većinom muzičara čije su kompozicije bile na tom CD-u. Mnogo smo razgovarali, ne samo o muzici, već i o životu, filozofiji, o tome zašto sviramo muziku, o muzičkom biznisu uopšte…

U Vašoj oficijelnoj biografiji postoji rečenica „Helbok nije samo odličan pijanista, već i veoma individualni mislilac, koji ulaže ne samo spretnost, već i veliku količinu moždane aktivnosti u svoje projekte“. Možete li nam reći nesto više o tome?

Dejvid Helbok: Tu rečenicu o meni je napisao jedan novinar, pa mi je malo neobično da je sam analiziram. Pretpostavljam da je mislio da volim da svaki novi CD ili novi projekat imaju određenu temu. Inspirišu me različite stvari: knjige, priče, filmovi, emocije… Moj poslednji album tematski je vezan za mistiku i mitologiju, prethodni je bio o bojama, jedan se bavio brojevima, i tako dalje.

Jedno od najvećih kreativnih dostignuća u oblasti komponovanja je knjiga od preko 600 muzičkih stranica pod nazivom „Personal Realbook“ iz 2010. godine. Knjiga sadrži po jednu Vašu kompoziciju za svaki dan u godini. Koliko Vam je bilo teško da imate kontinuitet inspiracije za jedan tako dugačak projekat? Kako ste uopšte došli na ideju za ovo delo?

Dejvid Helbok: U pitanju je ideja velikog Hermeta Paskala koji je istu stvar uradio 1998. godine. Želeo sam da uradim nešto slično i trudio sam se da se ne ponavljam suviše. Ovo je za mene bila i velika lekcija, jer sam se nakon nekoliko meseci osetio zaista prazno, kao da mi nije preostala nijedna ideja. Tada sam započeo veliku potragu za novom inspiracijom, isprobavao sam najrazličitije tehnike komponovanja, ispirisao se ljudima poput Džona Kejdža, notama, i tako dalje.

Tokom karijere dobili ste mnogo nagrada i priznanja – na šta ste najponosniji?

Dejvid Helbok: Nisam ponosan na te nagrade, one mi samo pomažu – mogu da ih stavim u biografiju što dodatno zainteresuje koncertne promotere. Ipak, mislim da je muzika vrlo individualna stvar i ne može se uporediti jedna sa drugom na takmičenju. Naravno da je lepo kada je vaš rad primećen i priznat, posebno kada vam nagradu ili priznanje dodele drugi muzičari koje poštujete.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je „Planeta Džez“ – da li mislite da je danas džez na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

Dejvid Helbok: Džez svakako nije isti jezik svuda, ali muzika jeste. Postoje hiljade formi različitog džeza, a opet ako se sastanu muzičari iz različitih zemalja – verovatno neće moći lako da komuniciraju verbalno, jer nemaju svi isti maternji jezik, ali će moći da komuniciraju muzikom na mnogo dubljem nivou od onog koji bi ikada mogli verbalno da dostignu.

Šta znate o Beogradu i Srbiji? Da li poznajete neke džez ili drugi muzičare iz naše zemlje?

Dejvid Helbok: Zapravo, ne znam mnogo o srpskoj muzici i veoma sam zainteresovan da saznam više, posebno o srpskoj izvornoj muzici. Naravno, znam za Duška Gojkovića, kao i za nekoliko srpskih džez muzičara koji žive u Beču, na primer Vladimira Kostadinovića, koji je nastupao na prošlogodišnjem Beogradskom džez festivalu.

Koji program ćete predstaviti publici Beogradskog džez festivala na koncertu sa Vašim triom?

Dejvid Helbok: Sviraćemo novi program sa našeg aktualnog CD-a “Into the Mystic” koji je ACT Music objavio ove jeseni.